Virtualni Muzej Rambo Amadeusa

Rambo Amadeus, Svjetski Mega Car,
o kombinovanoj tehnici zmije i zdrala

SPORO DO PROMJENA KAO EL NINJO

Don’t Happy, Be Worry” (za domace trziste), odnosno “Cobane, vrati se” (za inostrano), novi je nosac zvuka “kantautora” Antonija Pusica, umetnicki Ramba Amadeusa, a od skora samoinaugurisanog u Svjetskog Mega Cara (RASMC). “Coban” se simultano obraca auditorijumu u gotovo svim feudima nekada nam jedinstvene domovine. To je i povod da “njegovo velicanstvo” pitamo da li veruje u famu o takozvanom “jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru”?

Rambo Amadeus: - Svijet je nazalost postao globalno selo. Kulturni prostor cijele planete je jedinstven. Omladina u Peruu, Kirgistanu, Kamcatki i FNRJ (citaj bivsa SFRJ) pije koka kolu i onanise na Britni Spirs.

Danas: Da li ste Vi tvorac socnadrealizma i kako bi ste definisali njegovu paradigmu?

- Laka je samo materija, a nadrealizam je veslo umjetnosti. Kad naucni socijalizam izgubi glavu, materija napuni camac.

Zasto je Vas referentni okvir omedjen ikonografijom (post)socijalizma s jedne strane, odnosno novokomponovanom matricom s druge?

- Kombinovana tehnika zmije i zdrala…. Okvir po definiciji mora da ima barem tri strane. A to je jedan od manjih problema tog pitanja… Ne volim okvire.

Koliki je zaista uticaj Brus Lija (na omotu hrvatskog izdanja novog “nosaca”) na Vas rad?

- Svakako veoma velik. Ali ne treba zaboraviti ni na cijelu plejadu njegovih nasljednika koji pronose svijetle tradicije art-kung-fua kao sto su Bruce Li, Bruce Lai i Brux Lee, Dragon Lee…

Da li ce i rezim Slobodana Milosevica vremenom postati deo polit arta kao sto je to odavno postao Titov?

- Njih ne smijemo usporedjivati, razlika je u klasi. Tito je slus‘o dzez, a Slobo narodnjake.

Kako ce te se (anti)ideoloski pozicionirati nakon politickih promena u zemlji?

- Zvanicna politika se mijenja kao vjetar. Danju sa mora na kopno, a nocu sa kopna na more. Mornar mora da plovi u svim okolnostima. Mentalitet je taj koji se mijenja sporo, sporije od ljudskog vijeka. Promjene dolaze kao El Ninjo. Polako.

Gde je za Vas demarkaciona linija izmedju avangarde i dekadencije?

- Gdje je demarkaciona linija izmedju Brus Lija i Brendona Lija? Otac i sin - avangarda i dekadencija. Inace, ne volim ni obicne granice a kamoli demarkacione linije.

Slazete li se sa tezom da kic doveden do apsurda postaje umetnost?

- Bavljenje pitanjem “sta je umjetnost” je cesto kic i brzo dovodi do apsurda.

Da li je insistiranje na katarzi Vas doprinos odumiranju koncerta shvacenog u klasicnom smislu reci?

- Hmmm? Ja insistirati na katarzi?! Ja doprinostiti odumiranju koncerta?! Koncerta u KLASICNOM smislu rijeci? Da li mozda pitanja sastavljate kompjuterski? Da li je ovo Turingov test?

Kakvu bi “mesijansku” poruku mogli da posaljete raspolucenoj Crnoj Gori?

- To bi bilo neukusno. U delikatnoj situaciji se ne nalazi samo Crna Gora. Zelim da se barem to rijesi na kulturan nacin. Nadam se da su ljudi nesto naucili u ovih 10 godina.

Kao konceptualistu, da li Vas vise inspirise zivot u realnoj ili virtuelnoj drzavi?

- Ne vidim sebe kao konceptualistu. Dapace, konceptualizam me ne privlaci. Koncept je jeftina zamjena u nedostatku zanata. Virtuelno me ne fascinira. Pogotovu ne virtuelno u filozofskom smislu. Izvinjavam se, tolika negativnost…

Preuzeto iz dnevnika “Danas”

Beograd, 30. januara

Dakle, koliko je Internet, odnosno elektronska pošta korisna, možemo pretpostaviti samo ako zamislimo da se nekim slučajem ukine na 48 sati.

Prvo mi pada na pamet ogroman rashod energije, para i vremena neophodnih da bi se informacije transportovale na tradicionalan način.

Mene bi, čini mi se, taj nemio događaj vratio u kameno doba.

Devedeset odsto komunikacije, bilo privatne ili poslovne, obavljam dopisujući se.

Dobijem dnevno stotinak mailova, od toga kompjuter sam prepozna da ih je osamdeset odsto nebitno, ostalo pregledam i odgovorim sa zadovoljstvom.

Primjećujem da su kontakti koje ostvarujem na ovaj način mnogo suvisliji i zanimljiviji, pa ako hoćete i korisniji od ovih koje obavljam telefonom.

Kako i ne bi, sve je u formi pisanog dokumenta, brzina kojom pismo putuje je apsolutna, a one gnjavatorske dimenzije po kojoj će telefon ostati zabilježen u istoriji izuma jednostavno više nema.

Kada ste raspoloženi, pregledate poštu, razmislite, odgovorite. Nema psihološkog pritiska koji sagovornici svjesno ili nesvjesno, svejedno, vrše očekujući da na njihova pitanja odgovorite odmah, tupavom strpljivošću viseći na slušalici.

Puno puta mi se dogodilo da očekujem poziv, pa mi se onda javi neko sasvim peti koji me prinuđuje da protiv svoje volje, iz čiste pristojnosti, palamudim napinjući se da razgovor skratim a da sagovornika ne uvrijedim.

E-mail mi je, sa tog aspekta, veoma podigao kvalitet života.

Poslovni dogovori su jasni, koncizni, svaki dogovor je, zapravo, crno na bijelom. Ili kombinacija nekih drugih boja, zavisno od toga kako podesite vašu mašinu.

Koliko sam samo vremena izgubio sjedeći sa raznim „ličnostima“, ne shvatajući zapravo da im je jedini cilj da ih čaršija vidi kako piju kafu sa „popularnim pjevačem“.

Meni je sada najslađa ona kafa koju mi skuva automat za filter kafu, a žena mi je donese i servira pored tastature.

Umjesto da sa ljudima razmjenjujem poglede, gestikulaciju, trenutna raspoloženja, mirise, miomirise i nadražaje svih vrsta, pijem svoju kafu na miru i sa odabranima, bez obzira na to da li su u istoj zgradi ili na drugom kraju planete, neometano razmjenjujem misli.

Izvor BLIC

“Svetski mega car” Rambo Amadeus, i njegov prateći bend boravili su u subotu u Zagrebu i u tamošnjoj “Tvornici” održali nezaboravan koncert. Publika je, kao i Rambo, bila odlično raspoložena i u dvosatnom programu uživala u Rambovim isceliteljskim moćima, posebno zbog novog slogana koji je smislio za sebe “Rambo, majstore, psihijatre, doktore!” Atmosfera je bila veoma vesela, a vrhunac večeri bio je kada je prema Rambu poleteo jedan brushalter. Ovako neočekivan poklon Rambo je, mašući, svima pokazao, i u svom stilu, duhovito prokomentarisao: “Ovo nam je prvi brusthalter u karijeri! Devojko, ovo je prilično skup model… Javi se posle da ti ga vratimo…” A onda se setio i druge mogućnosti i dodao: “A možda ga je bacio i neki transvestit pa nam se sada iz prikrajka smeje!”

J.D. (Balkanmedia)

Volis konferencija za stampu?

Ne narocito, ali nije lose da malo razgovaras i da te slikaju. I to donosi neku svirkicu vise uz rintanje za dobru lovu.

Sta za tebe znaci “malo”? Ti odavno rece da si samo malo ozenjen?

Nije to kao u onom vicu, da je zena samo malo trudna. Malo sam ozenjen, zato sto sam u braku samo deset godina. Cudan smo mi narod: ne gubimo duh ni kada nam je najteze. Najgore je sto sam sam sebi smesan i zbog toga sto nisam u stanju da se kontrolisem. Jednostavno mi dodje da opsujem, ih, majku mu… Ali, dobro, nadam se da sve to ima neki simaptican ton, da nije preterano. Ne bih voleo da pretjerujem u ovim vunenim vremenima. Pustam druge da pretjeruju. Narodu je svega preko glave.

Glavni urednik Programa Beograd 202 Radio Beograda, gospodina Milan Spicek, kaze da dok je on urednik ti si nepozeljan na talasima ovog programa, jer si napravio skandal i napustio stuido u pola emisije “Ozon” koju je vodila Jasmina Urosevic. Dodao je da je Jasmina donela posle uskrsa jaja i prsut koga ti obozavas. Pravi si skandal-majstor?

Bio sam ljut i u emisiji tog Spiceka jer ne dozvoljavam da me neko javno provocira bez pravog povoda i razloga. Mozemo satima da se svadjamo na radiju ili televiziji, da se ne slazemo u misljenjima… To je O.K. Ali, da te pozovom u emisiju, pa da te zajebavam bez razloga, to nije fer. Rekao sam toj maloj, pre nego sto sam napustio studio, da smo dosli da pricamo o mom novom albumu, muzici, a ne o jajima , prsutu i drugim trivijalnostzima…

I Milovan Ilic Minimaks je rekao da nisi dosao u njegovu emisiju i da si nekorektan i za nejga nepozeljan?

Iz istog razloga nisam dosao ni kod Minimaksa. Neka nadju neke druge budale (a nalaze ih svake nedelje) pa neka njih zezaju u zdrav mozak.Vratimo se malo u proslost, pricajmo o mojim frkama, ekcesima, ujdurmama…Ha,ha,ha…

Pa dobro. Kako si dosao na ideju da izadjes 1992. godine na binu prepunog Centra “Sava” i sklonis sa bine Bebi Dol, jer se peva a rat je, kako si rekao?

Tada mi nisu dali da objasnim moj postupak u medijima, vec su, preko noci zabranili sve moje pejsme na svim mogucim radio programima. Pa covece, ja sam dobio nagradu za najbolji album godine! I dok smo mi tamo pili i radovali se, u trenutku sam se sjetio da postoje neka djeca i da treba da pjevam dok na njih padaju granate. Pitaju me prijatelji: zasto sam reagirao iz bubrega, a ne iz mozga. Pa znam ja da se sve to siri kao kuga, da su tada granate padale i na Bosanski Brod, na Trebinje, da se pucnji cuju i u Herceg Novom, gdje mi je majka, kuca… A onda me je uhvatio grc, pomislio sam sta se dogadja sa nekom bracom, djecom, sa lijepim ?enama… Jednostavno mi je klapna pala! Tu nije bilo mojih drugova iz KPGS da ka?u “ispsuj se na nas, nemoj kvarit manifestaciju…”

Priznaj da si to uradio namerno, kao sto je svojevremno Marlon Brando uradio na dodeli Oskara?

Nisam, iz prostog razloga sto ja nisam tako pametan kao Marlon Brando. A da jesam, ne bih bio Rambo : bio bih Brando!

Tada si preduhitrio legendu roka Zorana Miscevica, koga na ?alost vise nema medju nama, koji je nameravao takodje da odrzi “slovo” prilikom dodele nagrade za zivotno delo?

Stvarno, majke ti!? Sjajno! Nisam to znao! Miscevic iz “Siluete”, eh, sjajan cova, rok-majstor za sva vremena i stari as, od koga su mnogi ucili, Steta sto je rano otisao iz sveta muzike. On je mnogo zaduzio nasu muziku.

Tada si bio “Utisak nedelje” na Studiju B?

E, to mi se nije svidjelo. Stvari koje sam uradio iz cistog humanizma, ne treba na televiziji da se navode pod drugom dimenzijom. Ne treba narod zabavljati sa tim, ali nisam mogao to da sprecim.

To se uklapa u tvoju devizu “manipulacije medijima”?

Pa, lako je manipulisati medijima, kada to radis u zabavne svrhe, kao sto to ja radim godinama. Ali, kada se politika umesta, onda to nije lepo. Ali, sta ces, svako svoj krst nosi. To mi je nauk da drugi put ne psujem na javnom mestu.

Balkanmedia

Muzičar koji je pozvao obožavaoce da mu osmisle omot albuma „Hipišizik metafizik” poručio da njihova idejna rešenja - nisu duhovita

Muzičar Rambo Amadeus zatvorio je javni konkurs koji je raspisao za idejno rešenje omota svog novog albuma „Hipišizik metafizik”. Rambo, naime, smatra da radovi koji su stigli nisu naročito duhoviti.

- Stiglo je više od 200 radova, ali, ruku na srce, malo ima onih koji su stvarno duhoviti. Stručni žiri će nekoliko najoriginalnijih da okači na zvanični sajt Ramba Amadeusa, a publici prepuštamo da na „Maj spejs” stranici glasa do daljeg. Hvala svima koji su se potrudili - navodi se u Rambovoj „zatvarajućoj” poruci.

Muzičar čije je pravo ime Antonije Pušić na svom sajtu navodi da je odlučio da konkurs otvoren krajem januara zatvori već početkom februara. On kaže da nije očekivao da se javi toliki broj ljudi, ali je zbog velike medijske pažnje usledila prava navala predloga obožavatelja. Na sajt je postavljen spot za psihodeliči miks eksperiment, u kome se RAMSC ograđuje od uobičajenog nezadovoljstva koje se provlači kroz istoriju popularne muzike - „I’m Satisfied”. Rambo će, inače, sa Dadom Topićem i Vlatkom Stefanovskim gostovati 16. februara na koncertu „Big benda” Radio-televizije Srbije u beogradskom Centru „Sava”.

(R. J.)

10.02.2008 .
Izvor: PRESS

INTERVJU, RAMBO AMADEUS, svetski megacar

FUDBAL JE ZA FOKE!

Rambo Amadeus:”Drago mi je da je Srbija konačno napustila muzičko dno i da su ministri prestali da se zabavljaju sa kafanskim pevačicama”

Poznati muzičari Dado Topić, Rambo Amadeus i Vlatko Stefanovski nastupiće 16. februara u beogradskom Centru „Sava” na muzičkom spektaklu RTS-ovog „Big benda”. U susret koncertu koji se dešava u 60. godini postojanja i rada „Big benda”, gde će po svoja četiri hita muzičari izvesti u džez aranžmanima, Antonije Rambo Pušić u svom maniru uputio je javni poziv Ministarstvu zdravlja da sponzoriše džez kao muzički pravac i da omladinu stimuliše da se bavi muzikom, a ne fudbalom:

- Za Srbiju bi trebalo da bude važniji tretman „Big benda” nego fudbalske reprezentacije, jer mi je strašno krivo što moji klinci kače postere nekih fudbalera za koje nisam siguran da su završili osnovnu školu. Uporno pokušavam deci da objasnim da su pingvini i foke mnogo talentovaniji od homosapijensa kad je fudbal u pitanju i da to nije kruna ljudske civilizacije, dok teško možemo dresirati nekog majmuna ili foku da se bave muzikom. Nažalost, deca žive u društvenom ambijentu, a državu za to boli ona stvar.

U kakvom raspoloženju ste dočekali poziv „Big benda” da sarađujete na spektakularnom koncertu?

- Srećan sam što sam izabran i što mi je pružena prilika da nastupim sa „Big bendom” koji je sačinjen od vrhunskih virtuoza. Zadovoljan sam što je država konačno napustila dno i počela da ide gore, već samim podatkom da su ministri prestali da se zabavljaju sa kafanskim pevačicama, a to se prenosi na medijsku i uopšte javnu scenu. Podsetiću vas da je u Švedskoj raspon plata 1:4, a kod nas je to 1:50, tako da profesionalni „Big bend” zarađuje neke mizerne plate, bez obzira na to što RTS-ov marketing zarađuje stotine miliona evra godišnje.

Koliko ima dodirnih tačaka između Vlatka, Dade i vas?

- Mene ljudi cene zbog mojih tekstova i šokantnih intervjua, ali ljudi koji stoje iza „Big benda” i sviraju u njemu ne mare za to, jer je u sferi njihovog interesovanja isključivo muzika i time mi je čast veća. Posebna vrsta časti je što ću svirati sa Topićem i Stefanovskim. Gle čuda, na mom gramofonu u vreme kad sam odlučivao da li ću da budem inženjer, muzičar ili porno glumac nije se vrtelo „Bijelo dugme” ni ostali visoko popularni sastavi, već je to bila grupa „Tajm”. Jedan od prvih brifova koje sam naučio u životu nije bio „Smouk on d voter” koji su morali svi klinci iz moje ulice da znaju, jer im izvesni psihopata nije dao da prođu ako ne znaju to da odsviraju, već je to bio rif od pesme „Superstar”, u kojoj je Dado Topić bio alfa i omega, a ja sam to mogao jer sam trenirao karate pa me nije bilo strah tog psihopate.

U DŽEZU JE ZDRAVLJE

Rambo Amadeus u svom stilu je dao primer kojim bi trebalo da se povede i srpsko Ministarstvo zdravlja:

- U Norveškoj Ministarstvo zdravlja finansira džez festivale i uopšte sviranje džeza. Dovoljno je da se samo pet komšija iz bloka udruži i dogovori se da nabave neki instrumenti i počnu da sviraju džez i oni odmah dobiju stipendiju od Ministarstva zdravlja, a ne od Ministarstva kulture zbog toga što je temeljnim medicinskim istraživanjem utvrđeno da ljudi koji slušaju i sviraju džez imaju mnogo manje šanse da dobiju neko od nezaraznih i psihosomatskih oboljenja.

A. Radenović

14.02.2008 .
Izvor: PRESS
Uzeto sa press online

Muzičar Rambo Amadeus, koji će u subotu sa Dadom Topićem i Vlatkom Stefanovskim održati džez koncert u Beogradu, ocenio je danas da se u državi stanje popravlja i da je pokazatelj toga “dopuštanje džezu da uđe u medijsku žižu”.

“Država je napustila dno i odlučila da napreduje”, što se, pored ostalog, ogleda u tome što se “ministri više ne viđaju sa kafanskim pevačicama” i u tome što se “džezu dopušta da uđe u medijsku žižu”, rekao je Rambo Amadeus novinarima u Beogradu.

Stefanovski je donedavno vodio grupu “Leb i sol” iz Skoplja; Dado Topić je lider “Tajma” iz Zagreba, a Rambo Amadeus, Beograđanin rođen u Herceg Novom kao Antonije Pušić, karijeru je izgradio kao solo izvođač. Sva trojica važe za velike rok zvezde.

Oni će na koncertu u “Sava centru” izvoditi, po autorskim blokovima, svoje pesme u džez aranžmanima - u pratnji renomiranog “Big benda” Radiotelevizije Srbije. Povod je obeležavanje 60 godina postojanja tog džez orkestra.

Na konferenciji za štampu u beogradskoj galeriji “Nju moment” (New Moment), Dado Topić i Rambo Amadeus govorili su o svojim muzičkim korenima i o potrebi da se na džez i džez muzičare obrati veća pažnja.

Vlatko Stefanovski će u Beograd doputovati sutra, a Topić i Rambo Amadeus su već održali probe sa “Big Bendom”. Kako je novinarima rečeno, svako od njih će izvesti po četiri kompozicije.

Dado Topić je rekao da bi ubuduće više voleo da bude “stalni član” projekata kakav je koncert sa “Big bendom”, Rambom Amadeusom i Vlatkom Stefanovskim, nego da učestvuje u estradnim događajima kao što je izbor za Pesmu Evrovizije.

Prema njegovim rečima, “Big bend” i projekti poput ovog u “Sava centru” mogli bi da budu “iskrica svetla” u “kulturološkoj hibernaciji” na prostoru bivše Jugoslavije, koristeći njen kreativni potencijal i nudeći “osoben (muzički) pristup”.

Rambo Amadeus je rekao da “džez koncerte u Norveškoj finansira Ministarstvo zdravlja”, jer su “istraživanja pokazala” da slušanje džeza smanjuje pojavu psihičkih i psihosomatskih oboljenja. Takođe je ocenio da bi za “državu trebalo važniji da bude tretman ‘Big benda’ nego fudbalske reprezentacije”.

Objasnio je da svom sinu - koji na zidu drži postere fudbalera - govori da “pingvini i foke imaju veći koeficijent inteligencije za baratanje loptom”, ali da istovremeno “ne mogu biti dresirane da sviraju gitaru”.

Rambo Amadeus, čiji je prvi bend “Radioaktivni otpad” bio džez-pank usmerenja, rekao je da njegov prvi naučeni gitarski rif nije bio onaj iz “Smoke On The Water” grupe “Dip parlpl” (Deep Purple), već rif iz pesme “Superstar” Topićeve grupe “Tajm”.

Topić je rekao da je njegova generacija uporedo sa rokenrolom slušala džez muziku, i da je on taj uticaj pokušavao da utka u sopstveni izraz. Takođe je rekao da je kao mali slušao “Big bend” i da je želeo da svira sa njim. “Točak mašte je zatvoren na probi od juče”, dodao je.

13.02.2008 , BEOGRAD
Izvor: BETA
Uzeto sa press online

RAMBO AMADEUS HUDINI MEDIJSKE MIMIKRIJE

Nisam timski igrač

Menjao je imena pod kojima se predstavljao u javnosti, ali, bio rudar Nagib Fazlić Nagon, Rambo Amadeus, Rambo, Ranko ili Svjetski Mega Car, držao je izvor svog estradnog adrenalina bakteriološki ispravnim. Preteča mnogih neobičnih ideja na medijskoj sceni, ali je plovio i zarađivao i na takozvanom narodnjačkom talasu

Od 1988. kada se pojavio na domaćoj estradnoj sceni s albumom “O, tugo jesenja”, pa do najnovijeg hit kompakt-diska “Oprem dobro” (B92), Antonije Pušić je neprestano ispoljavao osoben talenat za pretapanje intelektualnog i analitičkog u ono “narodsko”. Situaciju koju je, ne samo na muzičkom planu, zatekao, definisao je odmah kao “turbofolk”, kumujući sinonimu za mnogostruki civilizacijski fenomen koji je zapljusnuo Balkansko poluostrvo početkom devedesetih godina prošlog veka. Surfujući na granici umetnosti i kiča, uspešno je, pre svega zahvaljujući besprekornoj muzičkoj matrici kao jedna od najizrazitijih autorskih ličnosti, nametnuo originalnu remiksovanu muzičku misao. Rableovskim jezičkim kalamburom krčio je estradni put od kamenom popločanog Herceg-Novog, do granita Knez-Mihailove, blata “Egzita” ili mira ljubljanskog Tromostovlja.

Kako je, zapravo, formiran njegov ironično-farsični doživljaj sveta? Od koga je nasledio hladnokrvan, poseban i prepoznatljiv humor kojim dopire do najdubljih istina i, posebno, od koga je nasledio ili naučio leksički kalambur koji ga je proslavio - pokušali smo da saznamo, uz mnogo muka, od Ramba Amadeusa?

- Majka je predavala srpski u gimnaziji, a otac je bio direktor muzeja. Kroz kuću su nam prošli mnogi ljudi: od majstora koji popravljaju kišobrane i pegle, pa sve do Iva Andrića, Branka Ćopića i mnogih drugih poznatih i uspješnih umjetnika i naučnika koji su birali Herceg-Novi kao životnu bazu. Bili su to dugi razgovori. Kao klinac sam, čučeći na svojoj noši, slušao kako se ti ljudi u društvu roditelja slatko smiju svemu i svačemu. Valjda je ta navika da sjedim na noši i kakim pred puno ljudi uticala na izbor mog kasnijeg zanimanja. Naravno, tu je i uticaj novskog jedriličarskog kluba “Škvera” gdje se stvarno okupljala vrlo neobična i duhovita ekipa - opisuje na svojstven način sećanja na detinjstvo u Herceg-Novom.

Spadalo saveznog značaja

Na pitanje zašto se okrenuo prosvetiteljskom prepoznavanju primitivizma i gluposti, a ne sportskom jedriličarstvu u kome je, po takmičarskim rezultatima, imao sve naznake izuzetne karijere, opet u svom stilu, odgovara kako nema utisak da se on do sada bilo čemu posvetio i da mu se u ovakvom okruženju čini da gubi vreme i ne čini ništa korisno.

Tek, strast ka kroćenju vremena u poznatom morskom letovalištu iskazivala se obično sportskim aktivnostima i željom da zaradi za profesionalni alat svakog muzičara.

- Mali grad živi sporo, ne gubi se vrijeme na transport, djeca se kreću sama, bez pratnje roditelja, sve je pješke u krugu od deset minuta, pa je dan dug i dovoljan za razne stvari. Auto nikad nismo imali, ali barku uvijek. Stalno smo išli na izlete, usput je stari pendulao, pa bi uvijek na stolu imali sveže ribe. Jedrenje mi je odgovaralo jer volim individualne sportove, preveliki sam egocentrik da bih se mogao uklopiti u bilo kakav tim. Ali, sport izuzetno cijenim i volim da se bavim skijanjem, jedrenjem, ronjenjem, biciklizmom… Naravno, danas sve u veoma penzionerskoj mjeri. Pogledam ponekad na televiziji gimnastiku, skijaške skokove, klizanje na ledu, ritmičku gimnastiku i boks, mada ne volim da gledam druge kako se bave sportom, prosto ne razumijem navijanje kao socijalnu aktivnost - objašnjava Rambo.

Proveravamo priču da je smisao za humor nasledio od oca arheologa, koji je, navodno, umeo dobro da tera šegu. Kako je, na primer, umeo da na hercegnovskoj plaži neprimećeno zaroni, a onda niotkuda izroni pred raspilavljenim nemačkim turistkinjama sa pitanjem: ‘’Das ist Budva?'’ One bi zaprepašćeno odgovorile: ‘’Aba, najn, das ist Herceg Novi'’ - na šta bi on nehajno rekao: ‘’Ah, zo, danke'’ - i zaronio. Potom bi se na njihove zaprepašćeno-zadivljene poglede, izgubio iz vidokruga sve do večeri, do igranke gde bi, naravno, bio zvezda…

- Nije to njegova zajebancija, nego od Anđelka Arnautovića, slikara i velikog spadala. Međutim, stari je napravio milion i kusur drugih šala koje su ušle u legendu. Imao sam običaj ranije da mu govorim, kad bi se nešto naljutio na mene: Stari, jebi ga, ti si zajebant republičkog, a ja saveznog značaja - objašnjava Rambo.

Ali da bi postigao rang spadala “saveznog” značaja, Rambo je morao dobro da se potrudi, čisteći plaže i prevozeći barkom turiste.

- Da, meo sam plažu jedne godine. Burazer je radio u hotelu i metenje plaže je, između ostalog, bilo njegovo zaduženje. Ali, za jednog šesnaestogodišnjaka, tri godine starijeg od mene, potencijalnog švalera, to mu je vrlo smetalo. Ja još nisam imao tu vrstu ambicije prema djevojkama i uživao sam što mogu da mu pomognem. Najgore je bilo što su ljudi ponekad vršili nuždu u kabinama za presvlačenje, a ja sam to morao da čistim. Danas sam izuzetno ponosan na taj period svog života. Čini mi se da je čišćenje tih fekalija bilo nešto najuzvišenije što sam uradio u životu. Kažem, bila je to usluga burazeru koju je on znao izuzetno da cijeni. Na kraju sezone kupio mi je pojačalo za gitaru. Godinu dana kasnije dao sam to svoje prvo pojačalo u zamjenu za ovo sa kojim sviram i danas. Dakle, svaki put kad upalim mog bar trideset godina starog ‘’maršala'’, s ponosom se sjećam te plaže i pored nelagode. Transcedirao sam oko tih govana koja su se spokojno šepurila u kabinama za presvlačenje i maštao kako ću jednog dana biti zvijezda - šalom boji nekadašnju zbilju.

Nastavilo se sviranjem pank muzike, ali i sa grupom “Egzodus” koja nastupa sa svojim benignim repertoarom na terasi hotela “Plaža”, a koji se proslavio na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u hotelu “Bristol” u Sarajevu, osamedesetih. Onda studije turizma u Beograd.

- Pa, nismo imali love. Zato sam svirao u “Egzodusu”. Roditelji, profesori, digli kredit za kuću, buraz otišao na studije, pa je stvarno bilo nemoralno da se pankerišem u trenutku kada sam mogao platu od stare da zaradim za jedno veče svirajući maskenbale sa ansamblom “Egzodus”. To je bio pravi šou-biznis, a ne pankerisanje iza škole - priča Rambo.

Turbofolk pod lupom

Bio je to period koji je prethodio njegovom otkriću takozvanog turbofolk mentaliteta kao kontinuiteta onog do tada dominantnog, “partizanskog”, “udarničkog” i “jnaovskog”, koje je takođe stavio pod lupu na početku karijere.

Rambo je prvi, nakon beogradskih “Idola”, odnosno dok su još bili “Dečaci” Dragana Papića, shvatio ideološke mogućnostiu medijske, pa i tehnološke manipulacije. Menjao je imena pod kojima se predstavljao u javnosti, ali, bio rudar Nagib Fazlić Nagon, Rambo Amadeus, Rambo, Ranko ili Svjetski Mega Car, držao je izvor svog estradnog adrenalina bakteriološki ispravnim. Preteča mnogih žanrovskih ideja na medijskoj sceni, uključujući i elektronsku. Ali, i sam je zarađivao na narodnjačkom talasu.

- Odmah sam, kao student, počeo da radim. Prijatelji su mi ponudili da po fabrikama prodajem karte za velike koncerte narodnjaka. Tada, u socijalizmu, firme popout IMT, DMB ili “Rekord” u Rakovici, svojim su radnicima kupovale karte za koncerte. Iz cuga mi se događalo da uvalim i po dve hiljade karata za neku “Hit paradu” ili koncert nekog narodnjaka.

Radio sam i na gradilištu. Sjećam se, kad sam branio diplomski, da su profesori, kad smo se rukovali, primjetili da su mi ruke pune žuljeva. Bili su zgranuti, a meni je bilo smješno. Sjećam se, profesor istorije umjetnosti me je nakon toga svojim ‘’fićom'’ prebacio do kuće, toliko ga je ganula moja skromnost - opisuje Rambo.

On je tada postojeću turbofolk scenu u naznakama koristio i na jedan drugi, muzički način.

Ako je Njutn rekao kako je svoje delo izgradio “stojeći na ramenima džinova” koji su razmišljali pre njega, Rambo je muziku tipa “Role i Nervozni poštar” ili onu Borisa Bizetića, njene tekstualne i melodijske standarde, koristio kao vetar u jedrima svoje nespecifične karijere.

- Hm, možda, ali oni su imali neku ironijsku distancu. Više su me inspirisali oni bez distance. Nema mnogo toga da se kaže: tehnologija je dobar sluga i zao gospodar istovremeno, u svakoj branši, a najgrotesknije forme dobija upravo u muzičkom izrazu duha vremena. U tom, “turbofolk lancu” zapravo su producenti najslabija karika. Dobar producent bi od njih napravio čudo. Prosto je nevjerovatno da mi se niko od njih nije obratio za profesionalnu pomoć u produkciji zvuka. Taj strah od praznog prostora, od tišine, pretrpavanje muzičkih matrica svim i svačim, poslijedica su hiperprodukcije i odsustva iskrenog, autorskog pristupa. Bez brige, ima mnogo kiča i šunda u svim muzičkim žanrovima, naročito u klasici, poslednjih decenija - hladno kaže Rambo koji se, zapravo, prvo na sceni oprobao kao kompozitor i animator konceptualnog dela “Uspavanka za revoluciju”, pasiju za 28 usisivača koja je izvedena u Studentskom kulturnom centru.

Danas sve više vremena koje mu preostane posvećuje porodici koju, ako ćemo pošteno, nikada i nije zapostavljao. Pušići imaju tri sina.

- Fala bogu, djeca su mi najinteresantnije društvo. Više sam ja naučio od njih nego onai od mene - lakonski zaključuje razgovor Rambo Amadeus.

Milorad PAVLOVIĆ
Snimila Goranka MATIĆ

Uzeto sa sajta Ilustrovana Politika

Kampanja će proći, nepristojnost će se po ko zna koji put opet primiti kao korov u zapuštenoj bašti
Dakle, prepustiti se čarima predizborne kampanje u Srbiji stvarno nije blagotvorno za nervni sistem.

Ako čovjek prihvati zdravo za gotovo sve ono što uvaženi kandidati u predizbornom zanosu kažu jedan o drugom, onda mora da se zaključi kako se nalazimo u devetom krugu pakla!

Tolika količina prezira, mržnje, prijetnji, informacija o spletkama, pronevjerama, izdajama, skandalima čini da običan smrtnik pomisli kako su kandidati pokuljali iz nekog hada i kako će nas, ako ne budemo dobri, sve vrtiti na ražnju ili ne daj bože žive pojesti!

I, gle čuda, čim izbori prođu, opet je sve u redu, opet ih gledamo kako nasmijani čavrljaju po hodnicima državnih zdanja, opet je retorika pristojna, opet kontrakandidati nisu više tako strašni.

Korist koju kandidati i stranke dobijaju ovom predizbornim burleskom mnogo je manja od štete koja se pravi u društvu.

Kandidati i stranke zapravo institucionalizuju lajavost, pretjerivanje, klevetanje i prijetnje kao legitiman način komunikacije, koja se bezrezervno prihvata i ogleda u narodu.

S druge strane mediji, umjesto da svojim iskustvom malo ublaže taj neiskusni i neumjereni ton, oni, valjda u nadi da će tako bolje prodavati svoje nazovi novine, dodatno podlažu vatru.

Zarad jednog ili dva procenta glasača koji se na ovaj način napabirče , čini se dugotrajna, nepopravljiva šteta.

Smjenjivati vlast je lakši dio posla. Mijenjati mentalitet je zajednički zadatak svih nas, bez obzira na to kog kandidata simpatišemo.

Nisam nikada vjerovao predizbornim obećanjima, još manje partijskim programima.

Oni što su juče bili lijevo, danas su desno, i obrnuto.

Sve više vjerujem u pristojnost kandidata. Koliko je odmjeren, normalan, suzdržan. Ako se mnogo goropadi, gestikulira, pravi grimase, vrijeđa i prijeti, tada ili glumi, što je perfidno, ili mu je ponašanje klinička slika.

Stara mongolska poslovica kaže: „Veću štetu može vam napraviti nepristojan prijatelj nego pristojan neprijatelj”.

Kampanja će proći, nepristojnost će se po ko zna koji put opet primiti kao korov u zapuštenoj bašti.

Glasati za najpristojnijeg sigurno pravi najmanju štetu, ako se već nikakva korist ne vidi na horizontu.

Rambo Amadeus
[objavljeno: 17/01/2008. Pogledi sa strane, Politika]

Rambo Amadeus je još jednom potvrdio svoju titulu svetskog megacara, željom da se u Srbiji otvori muzej rokenrola u kojem bi i on jednog dana završio kao eksponat.

Kako bi narod, po Rambovim rečima, mogao sam sebe bolje da sagleda, mora da shvati da pored krvave, postoji i jedna lepša, novija istorija, istorija rokenrola.

“Toliko praznih kuća i zadužbina zvrji prazno u Beogradu, a toliko toga bi moglo da se izloži. Bilo bi tu i filmova, dokumentacije, ploča, fotografija. Oni elokventniji rokeri bi čak mogli da rade kao kustosi” napisao je Rambo u kolumni za “Blic”.

Muzičar koji je nedavno završio javni konkurs za omot svog novog albuma, objašnjava da bi u jednoj takvoj instituciji svoje “izložbeno mesto” našli i nešto interesantniji “eksponati”.

“Kako budemo postepeno izumirali, zaveštaćemo naša tela, da nas balzamuju i izlože radoznalim pogledima nadolazećih generacija”.

Blic/Mondo, 11.2.08

panta siklja nafta i rambo amadeus u zelenom zvonu u zrenjaninu

Sta je Moc?

ko je kul a ko pacijent?

o velikom bratu

Tamburio Ciao

D: Zbog blokade informacija nismo ništa čuli o tvom radu posle albuma M91. Šta si u međuvremenu radio?

Ja sam u međuvremenu napravio ‘Karamba, karambita, bolje je bilo za vrijeme druga Tita’, hit koji se pušta na Radio Brodu i napravio sam neki CD koji bi trebalo da iziđe za mjesec dana, muziku za dve pozorišne predstave, a ako bi ostao bez para i narodnjacima bih gostovao na ploči, narodnjaci vole rep. Malo im uvališ taj rep i tu a za jedno 500 do 1000 DM i imaš mjesec dana da se kurčiš.D: Čuli smo da si digao neke pare i na film?

Aha, 10000 DM, nikad gora situacija, ali nikad više para na gomili nisam dobio. Znaš OK, ja ću da se obrukam na tom filmu, ali jebeš bruku kada ti 10000 viri iz džepa.

D: Šta je sa tvojim novim materijalom?

Sada ide nova ploča, tu ćemo obraditi od SMAKA “0, kad će doci dan da sletim u Japan’ i od DADE TOPIĆA jednu novokomponovanu verziju, onda obradu BOBI McFERIJA “Don’ t happy, be worry”. Ima ideja koliko hoćeš, nego je problem, ovi privatnici, klošari što imaju studio, niko neće caru da da popust nego svi misle da sam ja pun k’o vol, a banke nemam. Mislim, OK onih 10000 DM, to je za lično kurčenje. Bio sam u Pragu 15 dana. Kurčio se tamo, a tamo je skupo za kurčenje, tako da sam već spao na 7000 DM. Gledam one pare k’o pastir jagnjad, brojim svaki dan. Rekao sam da me isplate po 100 DM, da izgleda veće.

D: Da l još sviraš sa starom ekipom?

Trut je na bubnjevima, basista je novi, i uveli smo i saksofonistu. Tako da je saksofonista povukao malo na jazz, a basista na dobar funk

D: Čuli smo da je basista studijski muzičar?

Ma da, ubija čovjek. On je u L.A.-u završio institut za bas. ‘ajde što ga je završio, nego ie kao najbolji đak dobio nagradu, bas gitaru koju je odmah, normalno, prodao. Boli ga kurac kada ima bas gitaru.

D: Kako si upoznao DINA DVORNIKA?

Pa, čuo sam onu njegovu ‘Zašto praviš slona od mene’ i super. Cuo sam da bi trebao doći taj sin od Borisa Dvomika, i ja rek o ‘ajde da ga vidim. Dođem do njega i kazem: “Zdravo, ja sam Rambo” i on na to poviče: ‘Ajme, Rambo Amadeus’. Uzme i poljubi mi ruku i kaže mi: ‘Ti si najveći genije na planeti’. Ja odmah naravno, Ijubav na prvi pogled, uhvatim ga ispod ruke i odvedem ga napolje. Pitam ga ima li besplatno piće večeras i on kaže da ćemo popiti cijeli šank večeras. Ja već krenuo kada on kaze: ‘čekaj, znao sam da ćeš doći, imam nešto za tebe’, i isfura ovoliki joint (cca 10 cm). I tako smo tu večer napravili rnanjak na šanku i onda smo se stalno poslije viđali. čak mi je i pare davao nekoliko puta. Kada dođe kod mene poslije turneje ja u rerni nađem 1000 maraka.

D: Da li imaš sada kakve veze sa DINOM?

Pa, nismo se čuli dve godine. Rat je već bio uveliko oho-ho kada sam ga nazvao telefonom, on je meni kukao a ja mu kažem Dino, bodi pičku, ne gledaj televiziju, boli te kurac. Samo ostani živ i zdrav i laku noć, prijatno. Kada prođe ovo sve onda ćemo opet pjevati neke miroljubive, bratstvo-jedinstvo i tako to. Ja sam mu objasnio da je tu očigledno neka igra u pitanju koju ne mozemo kapirati ni ja ni on. Onda smo se sreli u toku neke ofanzive u Ljubljani. On je tamo imao tezgu u nekom klubu gdje su dolazili samo privatnici i prostitutke visoke klase. Dino se obukao u odjelo i hiljadarka je pala, boli ga kurac. Bilo je besplatno piće, tako da smo nažuljali po četiri boce dobrog slovenačkog vina. To je bio zadnji put da sam se vidjeo i čuo sa njim.

D: Priča se da si obrazovan čovjek, da si završio neki fax?

Ma završio sam kurčinu, zavriio sam neki glupi turistički faks, koji završavaju vaterpolisti, fudbaleri i estrada. Tu si mogao preko veze da dobiješ diplomu, platiš neki dinar i ne moraš ni da vidiš faks. Ja sam htio da budem u Beogradu, da mi roditelji daju lovu za studiranje i da imam pokriće. Htjeo sam da postanem zvjezda.

D: Koji ti je bio prvi koncert?

Prvi je bio onaj sa 28 usisivača. A drugi mi je onaj sa pevaljkom.

D: Kako si to izveo sa 28 usisivača?

Stavio sam ih na praktikabl za hor i povezao sam ih na miksetu za svijetlo koja obara napon. Rasporedio sam ih u tri glasa i onda kada obori napon oni su niži po glasu, a kada im rokne napon onda su visočije po glasu. I tako malo muljaš điđi-rniđi, publika se zabavija i laku noć, prijatno. I onda su tu došli neki konceptualci, intelektualci, pisali o tome, pravili analize, Radio Beograd je puštao direktan prenos, ispao je mnogo kulturan čovjek. Obukao sarn odjelo koje sam iznajmio u pozorištu i što god me oni pitaju ja samo ćutim, da se ne obrukam.

D: Jesu li ti usisivafi posle bili u funkciji?

Devet komada je crklo, ali s obzirom da nisu bili moji, jebi ga.

D: Od kuda ti silni usisivači?

Skupljali smo po kućama, tako da je tu bilo modela u pizdu materinu. Jedan je bio iz 1937. tako da sam ga stavio da bude solista, dere se ko mazga, a ovoliko mali, rek o ovaj mora biti solista.

D: Imaš li neke planove za svirku vani?

Evo, zovu nas mjesec dana, Belgija, Holandija, Luksemburg, mene i Partibrejkerse. Vjerovatno im je interesantno da vide kakvi su to ludaci, Indijanci neki.

D: Da li po koncertima još furaš spiku ‘Hoćemo gusle’?

Ma, izgustirao sam to, sada gledam da sam onako điđi-miđi, kao ovi strani bendovi, to je sada modemo. Puštam kosu i vrtim glavom dok sviram, glumim narkomana. Ako se bolje prodaje ploča, boli me kurac. Stavim naočale za sunce i udaram glavom o zid,

D: Čuli smo da ti je žena psiholog, da je magistrirala na tvom slučaju?

Ma nemaju oni veze blage, to je mlada nauka. To je isto kao kad su prije 400 godina mislili da je zemlja pljosnata, tako oni misle da je mozak pljosnat.

D: Sta je sa tvojim pnvatnim životom?

Moj najprivatniji život je ono što radim. Ja nemam preča posla od toga. tako da ko hoće da se uklopi u šemu, a ko neće boli me kurac. Ljudi koji ne misle da sam genije nisu moji drugovi. Družim se samo sa obožavateljima.

D: MisIiš li šta svirati kod nas kad se ovo sredi?

Bez ikakvih problema. Zna se tarifa: oprema, razglas, 1000 DM i nema frke. Ne mogu ja vama da naplaćujem grdne pare, ja ću u inostranstvu da zaradim.

D: Kod nas bi te raja željela vidjeti uživo.

Jebi ga, ja sa nisarn obrukao, razumiješ, a ima Ijudi s obje strane što su se obrukali maksimalno. Ja se nisam obrukao, ostao sam čista obraza. Pazi, još mi je malo vatra, ovi ekstremisti da se smire. A s obzirom da mi je savijest čista, a da je teško udariti na poštena čovjeka, eto mene vrlo brzo. Pedeset godina se jebemo međusobno, đeca su izmiješana, izmješani su brakovi, tu se nije znalo ko koga, a sada treba tražiš nešto, koji si kurac. Isti smo, bre kurac, glupi Slaveni što su došli sa Karpata. Naselili se tu, malo stočarstvo, diđ-miđ i poljoprivreda, pa kako je ko koga okupiro tako je fasovao, nas Vizantija, a vas Vatikan, i kraj priče. E, jebi ga, to poslije ima uticaja na kulturu, mentalitet, sve. Nekad smo bili velika zemlja, ranije avionom si mogao iz Makedonije u Sloveniju. Sada možeš kamenom dobaciti (svaku državu), ali imamo više free shopova.

D: Iz kog si kraja?

Iz Herceg-Novog.

D: Da li si imao koji koncert u Herceg-Novom?

Jesam, jedan sa mrtvačkim sandukorn, ali to više nije da se zajebavaš s tim. Ograničene su sada mogućnosti zajebancije, ne možeš se zajebavali sa svim stvarima.

D: Da li su tvoji tekstovi izmišljeni ili su iz stvamog života?

Izmišljam, Ijudi misle da ja živim ne znam kako interesantno i onda da im ne bi razbio te iluzije izmišljam neke priče.

D: Kakva ti je tematika pjesama na novom albumu?

Pa, album se zove ‘ 100000 maraka* i samo ime govori. Na albumu su uputstva kako da zaradii 100000 DM. I samo prodajom tog albuma ja ću da zaradim 100000 DM.

Jesi li siguran?

Naravno da nisam.

D: Da li si našao nekoga ko će ti izdati album?

Ma, naći će se, nema frke. Sarno da mi to napravimo (album).

D: Gdje živiš ovdje u Beogradu?

Iznajmio sam stan. Sada sam se nešto uvukao u dupe ovima iz opštine, da mi daju neki stan. Rekao sam da mi je dosadilo da guzim u parku, a tako i u molbi piše.

D: Znači, kao i u tvojoj pjesmi ‘Balkan Boy”?

U stvari, to je ideja DINA DVORNIKA. Jednom je došao kod mene kući i kaže: ‘Ajde da napravimo pjesmu Balkan boy’. Sjeli smo i naravno on ‘Balkan boy, Balkan boy’ i ne zna ništa drugo da kaže. Jebi ga, za refrene je car, ali strofa mu malo teže ide. I onda sjednem i krenem, ja sam to napravio da ja i on budemo u duetu, gdje je on trebao da pjeva kako je išao ispred Jugotona i zviždao ‘Zašto praviš slona od mene’ a onda je s prozora Jugotona Škarica pomolio glavu i od toga momenta ja sam stekao svjetsku slavu. A onda sam ja imao svoj dio kako sam čekao ispred PGP-a itd… Jebi ga, nema njega na snimanju jedanput, drugi put, ja kazem: “Ko te jebe, ja ću sarn da napravim’. I on kaže da napravim. A onda smo poslije radili ‘Manijaka”. Zove me telefonom i kaze: ‘Imam refren: Udri jače, manijače, ali opet strofa me jebe’, ja mu onako preko telefona izdiktiram cjelu pjesmu.

D: Kako je došlo do suradnje sa BOROM Đorđevićem?

Na drugoj ploči PGP je bilo strah da izdaju pjesmu koja se zvala ‘Kataklizma komunizma’. Tako ja nazovem Boru i kažem: ‘Boro, tebe ne mogu odbiti, ‘ajde da mi gostuješ na ploči’. I on pristane, tako da su to ipak objavili.

D: Kakvi su ti odnosi sa Bajagom?

Dobri, znaš to su ti sve kolege iz branše, ja, BAJAGA, MAJKL ĐEKSON i LEPA BRENA Evo baš neki dan sjedimo MAJKL ĐEKSON i ja u jednoj kafani i on mi se žali: “Zguzio sam klinca, sad me jure da dam neku lovu’, a ja mu kazem: “Ko te jebe kada si perverzan’. Što jebe đecu? Jebi babe! Može da zaradi i koji dinar. Svaka bi baba dala bar po 100 DEM da je okine MAJKL ĐEKSON, a 100 po 100, bio bi za godinu dana pun love.

D: Ali bi mu se kurac osušio…

Ne mora da znači, obično su te ostarjele pičke pune vitamina i sokova, pa to onda preko kože može da se upija ili slaninom namaze pičku i opet je OK.

D: Jesi li čuo da PRINCE jebe samo nevine na groblju?

Jebo sam ja jednu nevinu pičku. Kaže ona: ‘OK, ajde da se vatamo i ja ću gola da se skinem ali ne smiješ njufer da mi skineš. I ja joj kažem da nema problema… Onda je uhvatim i zguzim, ali nabio sam joj kurac i sarno mi je 5 cm ulazio tamo i nazad i nisam je oštetio, a meni dosta ovoliko od pičke (10 cm) da se zadovoljim. A ja ju jebo, jebo i ne skinem joj njufer, a vidim ja ona nekako poslije toga nije bila baš zadovoljna. Ali nisam htio da joj ja ulazim u historiju, pa da se kurči kako joj je RAMBO skinuo njufer.

D: Kada si zadnji put svirao u Sloveniji?

Pa, svirao sam prije godinu i pol dana. Bilo je to ono sa hamonikašem Enverom. Našli smo ga tamo u Ljubljani. Došli mi, naravno, u najjeftiniji hotel u gradu, u potkrovlju dobili sobu i počeli da vjezbamo, kad na vrata ulazi Enver. ‘Hej, momci, šta ima? Evo ja sviram klavijature, isto sviram zabavne, k’o i vi.” A ja rek’o: ‘Ajde ne foliraj nego donesi harmoiuku!’ Jebi ga, znao sam narodnjak. Ajde da nam dođe u goste, a on kao sve ne može jer svira u toj i toj kafani. Kao ja ga pitam da li ima. pauzu i da ćemo za vrijeme pauze doći po njega autom. Tako da je to ispalo super. Vidio Enver nas kako duvamo travu i pita šta je to, mi mu malo dali da proba i on otkačio, počeo je da svira jazz na harmoniku. Zove me prije neki dan i kaže: ‘Rambo, kupio sam ti ono na nargile, bio sam u Italiji i kupio sam ti za ono tvoje pušenje, al’ su mi uzeli ovi pederi na carini, a ja mu kazem: Pa normalno, manijače.

D: Čuli smo da ideš svirati i u Svajcarsku.

Da, idem i sviraću. Samo novokomponovane zvijezde idu za gastarbajtere. Ali zašto da ne? Jer to nisu više oni gastarbajteri od prije 20 godina. To su mladi momci koji su željni domace zajebancije.

D: Da li tamo sviraš na stage-u ili u kafani?

Ma kasete, playback. Ja im kažem: ‘Molim vas, pozdravite Cara koji je došao da drmne 2000 maraka, ja ću malo da otvaram usta, između pjesama ću da se zajebavam, a vi tu aplaudirajte’. Oni me maksirnahio ispoštuju, aplaudiraju, ja ispričam nekoliko doživljaja iz djetinjstva i to je to.

D: Da li si u zadnje vnjeme svirao u Beogradu?

Svirao sam harfu neko veče. Bio je unplugged festival i ja rek’o: ‘Doći ću, al ‘oću harfu da sviram’. I oni donijeli harfu, a ja pitam čovjeka sa koje se strane priđe harfi i ja prišao i napao harfu, maksimalno išamarao, slepovao ju je i otpjevao “Računajte na nas’. To je inače moja kompozicija.

D: Šta, nije to stvar od BALASEVIĆA?

Ne, on se je odrekao te pjesme. Sada je moja.

D: Šta ste napravili ugovor?

Nismo, on se javno odrekao, a ja sam je javno prihvatio, sada je moja. Zatrebaće mi.

D: Kakav ti je generalni plan u životu?

Pa, pošto sam vezan uz more, generalni plan mi je da se obogatim i da kupim jahtu, da plovim svjetom.

D: Onda bi napustio muziku…

Ma jebeš muziku, jedrenje čovječe.

D: Da li volis sport?

Dosadni su mi sportovi u kojim se moraš znojiti. Evo, recimo dobar je motocross, to je super, sjediš, a pičiš, a i skijanje nije loše jer se ide nizbrdo.

D: A skijaški skokovi?

E pa, pravo da ti kažem nije mi nešto milo kad vidim kako lete. Hrabro jeste, ali znaš li ti zaito oni nose dihtovane gaće? Da ne iscuri govno pred publikom. Kad ga uhvati gore promaja, pa mu se razlihta govno dođe mu do vrata.

D: A jesi li se ti usro kad u gace?

Pa, usro sam se zadnji put prije četiri godine, ispred Skupštine Jugoslavije. Ja htio da prdnem i jebi ga, pukla hidrocentrala i onako posran odem kući, šta ću. Na jednom rođendanu kada sam se naprezao da prdim al’ mi tu nije izletio proliv nego samo pet-šest komada. To ti je bila igra ko će bolje prdnuti.

D: Da li si igrao još takve slične igre?

Jesam, meni je bio fazon da uzmem kupaće tri broja veće i stavim u njih jedan duguljasti oblutak i dva manja okruglasta i onda gospođe gledaju, oči im iskaču.

D: Da li si isao u muzičku školu?

Jesam, išao sam za klavir, ponekad mi koristi.

D: Šta voiš svirati sebi za dušu?

Ne sviram, moje duše nema, umjesto duše mi je novčanik koji stoji razjapljen.

D: Koje ti je pravo ime i koliko godina imaš?

Pušić Antonije i imam 30 godina. A volite li vi mladu pičetinu? Ja je volim u pičku materinu. Nisam ranije volio, majke mi, jer kad sam imao 19-20 godina meni je pička bila ružna, mislim lijepa mi je bila žena, ali pička mi je bila ružna, a sada mi je pička postala lijepa, gledam je i super mi se sviđa.

Već mi je dosadilo da kenjam u taj tranzistor. Napiši to, to ti je dobar kraj za fanzin.

Mobilna telefonanija

Narod naivan, dozvoljava da im bahati kapitalisti šibicarskim trikovima skidaju kožu s leđa
Ako se neko dvoumi čije usluge da koristi od moguća tri mobilna operatera, nema potrebe da lomi glavu, potpuno je svejedno.

Svuda koriste iste trikove da vas privuku, zanosne manekenke na idiličnim bilbordima nude vam skupe mobilne aparate za samo jedan dinar ne bi li vas nekako navukli da potpišete ugovor. Dok gledate u onaj divni, sjajni aparat koji ste dobili samo za dinar, teško da se možete skoncentrisati na dosadno, suvoparno štivo koje je neobično sitnim slovima napisano u vašem ugovoru.

Bukvalno date dinar da uđete u kolo, ali izlaska iz kola nema, morate puuuuuuuno da platite ne bi li se nekako oslobodili gramzivih kandži operatera.

Agencija za zaštitu potrošača ćuti, baveći se gorim problemima, zatrovanom ili genetski mutiranom hranom, količinom pesticida u mlijeku i voću, ovo prosto ne stiže na red.

Pri tom, cijene usluga mobilne telefonije u Srbiji su nekoliko puta veće nego u prebogatoj Evropi. Vlasnici mreža ovdje zarađuju stotine miliona eura, naravno opet preko grbače poslovično neoprezne sirotinje.

Unesrećen užasno velikim računima, koje sam dobijao u MTS-u, naivno pomislih da je konkurencija bolja.

Ove godine mi je stiglo nekoliko astronomskih računa, na kraju sam bio prinuđen da odem kod konkurencije.

Ponovim grešku i uzmem postpejd u Telenoru, odlučim se za telefon i paket koji obećava profesionalno baratanje Internetom prateći korak tehnološkog napretka.

Međutim, internet-mreža je toliko spora da je neupotrebljiva. Nezadovoljan, pokušam da zamjenim paket, međutim, to se ispostavi težim problemom nego što sam pretpostavio.

Može, ali uz doplatu! Hoću da raskinem ugovor, može, ali da platim oko 1.200 eura dvogodišnju predviđenu potrošnju.

Sad treba da plaćam dvije godine svaki mjesec po 4.000 dinara, jer sam mislio da će mi se taj paket isplatiti, ali eto radilo se o prevari.

Skupi, glomazni telefon koji mi uvališe „ispod cijene” s indignacijom koji su odbili da zbog njegove nefunkcionalnosti prime nazad završio je u mutno Dunavo. Barem neka satisfakcija…

Uđem u VIP prije neki dan, a tamo ista fora, nude vam mobilni za dinar… I oni zovu pošto-poto da uđete u njihovo kolo.

Narod naivan, dozvoljava da im bahati kapitalisti šibicarskim trikovima skidaju kožu s leđa.

Narodna vlast za to vrijeme dramatizuje politički ambijent, da narod slučajno ne bi počeo da misli o sebi, svom životu, svom standardu i o tome ko ih sve krade i na koji način.

Naravoučenije, ako već morate da imate mobilni telefon, kupite jeftin aparat za keš i ostanite u pripejdu po svaku cijenu! Tako ćete onemogućiti elegantnim šibicarima da vam dublje zavlače ruku u džep.

Ne zaboravite, njihove vile, jahte, bazeni, skupe ljubavnice, dijamanti, bunde, roleksi i ostala bogataška preseravanja kupuju se od vaših para.

Živjeli drugovi!

Rambo Amadeus
[objavljeno: 04/03/2008. Pogledi sa strane - “Politika Online”]

O polivanju

“Ljudi bi morali da shvate da osam sati provedenih u preduzeću mora da donese bar toliko da se ne razmislja o tome kako da preživiš do kraja mjeseca. Ovo nije srednji vijek. Ako od svoje plate ne mogu da žive normalno, njihova obaveza je da reaguju, da štrajkuju, da iskažu svoj bunt.

Taj osjećaj sopstvene bezvrednosti, to polivanje govnima, meni strahovito ide na nerve. Svi mi kao da imamo neku rupu na savjesti, ko da smo puterom namazani po glavi pa ćutimo. Sad se Ijudi preispituju po sistemu: lako bih ja ustao protiv rastućeg fašizma, ali mi je prababa po majci katolkinja, pa će neko reć’ da sam hrvatski špijun. Oni ne shvataju da problem nije u tome, već u potpuno razbijenom dostojanstvu.Niko ne treba da se drži poslovice koja kaže da je ćutanje zlato, jer su je izmislili robovi, a ne slobodni i dostojanstveni Ijudi.”

(Rock Starz, jun 1992)

O čoveku koji će 8 godina kasnije postati predsednik

Znaš kako ćeš da pogodis ko će da dobije izbore kod nas - samo zamisli da svako od njih snimi ploču - ko bi više prodao, taj će i dobili izbore. Milošević će prodati dosta ploča , mada bi Ćosić bi možda i vise mogao. Što se Panića tliče, on je kao UB 40 ili B 52’s prema Hulio Iglesiasu - Miloševiću. To ti je to, bez obzira ko šta svira.

Ja bih volio da me neko uzme za izbornu kampanju. Strašno bi voleo da me zove SPS i ponudi 50 miliona maraka, da sviram za njih. Ja bi ladno pristao, pa bi onda zvao telefonom Koštunicu i reko mu - oteo sam 50 miliona maraka, evo tebi i tvojoj partiji 40 miliona da se malo upristojite - kupite odijela od dve-tri hiljade maraka, idite kod kozmetičara, vidite kakvi ste klošari, sredite imidž. Kupi stan relaksiraj se - jer njemu fali samo relaksacija da bi bio pravi. Pošten je i sve ostalo, ali verovatno živi u nekoj garsonjeri pa je nervozan. Dakle, uzmem 50 miliona maraka, 40 njima - kud ćeš mirnije savesti - 10 meni u džep, samo moram da sašijem toliki. Ženi bi onda dao milion maraka - alimentaciju - 9 miliona bi odneo u Dansku i oročio a živeo bih od kamate, 1000 maraka dnevno dosta. Onda bi počinjao samo one ludačke projekte - izdresirao bi sto pitona da se penju uz Ajfelovu kulu, farbnao bih hidroelektrane u žuto, ulepšavao bih svijet, jednom rečju. Podigao bih sebi piramidu…

(”Ritam”, decembar 1992)

O undergroundu

“U startu sam video da je andergraund jedna nemoćna i impotentna stvar, ali jebi ga - mnogo su oni imali samopoštovanja, a ja kao vlasnik labilnog nervnog sistema pomislih - možda su oni ipak u pravu, možda ima tu nešto. I onda sam video da je andergraund posljedica grešaka u vaspitanju i lične paranoje pojedinaca - pogledaj malo, svi Ijudi koji su ostali u andergraundu, komplet - tu nemaš čovjeka koji se kupa, nemaš čovjeka koji ide kod zubara, nemas čovjeka koji se bavi sportom, nemaš ništa od one kulture koja je stara dve hiljade godina - nisu to stvari koje sam ja izmislio, da čovjek mora da se bavi gimnastikom i da Iijepo izgleda - a u andergraundu imaš gomilu nekih pacova, jebo te bog, dovedeš ih kući na kafu, oni ostanu do tri ujutro, zapuše i popiju i pojedu ti sve. A ja uvjek imam ‘Remi Marten’ konjak, bocu dobrog viskija i imam bocu ‘Vekije’. Meni kad dođu Ijudi koji nisu iz rokenrola, kad mi dođe komšija, ja ga pitam šta želi, i znam - popiće jedan, dva maksimalno i super, njemu je dosta. I posle će me još pozvati kod njega. A ovaj andergraund kad mi dođe, nema, nego zagrli onu flašu dok joj dno ne vidi i na kraju ti se ispovraća po tepihu! Jebo ti andergraund kad on ne zna neke normalne Ijudske stvari.”

(”Ritam”, decembar 1992)

O sebi

“Lukav sam ja, nisam nimalo naivan. Prvo - narcisoidan sam, volim da sam centar pažnje. Ako me petsto Ijudi istovremeno ne voli, ja sam nesretan čovjek. Broj dva - strahovito me zanima muzika, sviranje. Sam taj proces mi čini zadovoljstvo. Broj tri - zanima me kreacija, stvaranje novog. Četiri - želim da od toga živim, ne radeći ništa drugo.

Ja se 24 sata dnevno dosađujem i spreman sam na sve, samo da mi ne bude dosadno. (Imam stalno opterećenje da pokušavam nešto novo. Zanima me kabare, da me sluša petsto Ijudi, ali i da me sluša pet Ijudi u kafani”.

(Rock - jun 1988)

O Rambu Amadeusu

“Sebe smatram umjetnikom, ali ne mislim da je Rambo Amadeus moje umjetničko djelo. On je samo poštapalica koju ću koristiti sve dok mi se ne omoguci da radim ono što me stvarno zanima i da od toga živim. Praktično, dakle, jedna prostitutka koju potegnem uvijek kad treba da na sebe skrenem pažnju javnosti i donatora…”

O turbo kulturi

“Početak joj vidim u posleratnim godinama u Jugoslaviji gdje su se sve kulturne vrijednosti okrenule naopako. Ljudi koji su po kućama imali violončela i klavire ili su pre rata završili fakultete gledani su popreko, za razliku od onih koji su bili sirotinja i neobrazovani, a kojima se, bez da se ozbiljno radi na njihovom prosvjećivanju, počelo ukazivati poštovanje kao da posjeduju neki novi kvalitet. Jednostavno se, bez nekog realnog razloga s obzirom na sadržaj, stalo na put predratnom obrazovanju, kulturi, umjetnosti, a nova, poletna, optimistična turbo kultura je krenula da se razvija. Ljudi koji su došli na čelo kulturno-umjetničkih institucija nisu po pravilu bili ljudi od obrazovanja i kulture. Mnogo je među njima bilo onih koji su mogli najdalje da bace bombu ili najbrže jurišaju na bunker.
To se kod nas izbrkalo, kao što se sada stvari izbrkaju svuda gdje se za neku idju prolije krv. Zato je nama u slijedecih sto godina potreban mir. Nikakav nacionalizam, nikakva buka, samo rad, mir, po mogućstvu što više uslovno shvaćene uslovne anarhije - da svako može da priča šta hoće da se ljudi osjete prividno slobodnim, da bi opet moglo sve da se izniveliše, da dođe na neka normalna mjerila…”

Uzrok propasti tradicionalne kulture:

“U tome što je bila zasnovana na bogatstvu. Lijepo je rekao Loša iz Plavog orkestra ‘Koncertni klavir ne možeš da odneseš u šumu’. Možeš violinu. Ali možeš i harmoniku, a ne možeš violončelo. A s prstima koji su ukrućeni od pečenja hljeba lli od rada ne možeš jako dobro svirati harfu. Ali mozeš sasvim lijepo da zapušis rupe na fruli…”

O razvoju turbo kulture

“Potpuno pravolinijski što se ideje tiče. Pun stomak - zabava - seks, su njeni osnovni sadržinski sastojci. Amplitude su nastajale tehničkom revolucijom. Tehnički izumi, kao što su sintisajzeri i ritam-mašine, na primjer, potpuno revolucionišu turbo kulturu, u konkretnom slučaju novokomponovanu muziku. Novokomponovana kultura srž civilizacije vidi u tehnici koja je zapravo njen nus-produkt. I zato je to turbo kultura. E sad, ona kultura je bila dobra, ali ne i vitalna, ova je vitalna, a nije i dobra. Ja želim da tu napravim sintezu, i u toj svojoj slobodi i beskrupuloznosti u stvaranju, koja mi ne dozvoljava da sebi bilo šta zabranim, vidim svoju vezu s novokomponovanom kulturom.

Inace, svuda je došlo do zasicenosti tradicionalnom kulturom, samo su na Zapadu bili sretni da to ne bude presječeno mačem nego sitošću. Sitost rađa objest, i zato tamo na površinu isplivava jeftina, ulična umjetnost - i u muzici i u slikarstvu i u dizajniranju satova. Ljudi iz objesti postaju mazohisti, to je jasno. A onaj ko je stalno mučen, uvijek traži nešto nakinđureno, bogato, neki barok”.

(Borba, jun1989)

Balkanski nacionalizmi su mali, lokalni i aljkavi

Kad je u Japanu car Hirohito objavio da nije božanstvo nego čovjek od krvi i mesa, mnogi Japanci su napravili harakiri. Preporučam li to kao recept za naše i vaše nacionaliste, pita se Rambo Amadeus

Uzeto sa “XZabava” br. 4, februar-mart 1997. Vladimir Stakić

Rambo & Sloba

Razmišljao sam u zadnje vrijeme o načinu na koji sam postao popularan i na koji sam prestao to da budem. I shvatio sam da smo ja i predsednik Srbije Slobodan Milošević na istom talasu primitivizacije medija došli u žižu javnosti. Ja tu primitivizaciju tada, naravno, nisam primjecivao, ali sam ‘88. užasno psovao, kopao nos, ponašao se vrlo bahato i shvatio da to kamere jako vole. Baš u to vrijeme su bili oni mitinzi, Ušće i sve to, vršena je kolektivna lobotomija, kotektivna operacija mozga i priprema za onaj užasan rat. A ja sam u to vrijeme očigledno bio jako zgodan medijima kao anti-heroj, u stvari kao splet mana fokusiranih u jednu estradnu ličnost i kao takav zgodan da budem češće prikazivan na televiziji i da postanem miljenik publike. Stvar se razvijala kako se razvijala, ja sam shvatio da nije dobro biti popularan u nepopularno vrijeme, pa sam sebe malo skrajnuo tako što sam praktično svaki put kad sam imao priliku da nastupim na televiziji napravio neku sabotažu, rekao nešto protiv vlasti, protiv onoga što oni rade, tako da su oni vrlo brzo shvatili da ne treba da me puštaju na TV, na čemu sam im jako zahvalan. Stvarno je lijepo ovog momerrta kad je očigledno da ova vlast polako lapi, imati osjećaj da si od početka bio protiv njih.

Rulet & katastrofa

Pjesma Titanik, po kojoj sam i dao ime ploči, govori o jednom mom osjećaju. Kad je počeo rat, ja sam postao omiljen kod naroda, počeo sam da sviram, Ijudi su htjeli da me čuju, imao sam dosta posla… i osjećao sam se kao u kockarnici broda “Titanik”… Vidio sam da me rulet ‘oće, ali je brod tonuo. Nikako nisam mogao da se odvojim od tog ruleta na kom sam dobijao, a voda mi je bila sve više i više. To je potpuno autobiografska stvar.

Sad ne bih imao ništa protiv da u jednoj erupciji dobroga budem totalno marginalizovan. Ako treba da uđemo u novi senzibilitet, ne bih imao ništa protiv da Rambo Amadeus bude ostavljen u ovom milenijumu. Ja sam počeo da se pripremam za to. Već s nekim mladim muzičarima probam, stvaram neku instrumentalnu muziku koja nikakve veze sa Rambo Amadeusom nema. Idem za tim da umjetnik mora da bude pola koraka ispred vremena. A i siguran sam da ja, koji sam imao 12 godina u zlatno doba socijalizma, i tinejdžerke koje su prvu menstruaciju dobile s padom Vukovara, bombardovanjima i gledanjem pokolja na televiziji, nemamo isti senzibilitet. Njima je potrebno nešto jače.

Turbo & Titanik

Ja sam s pločom O tugo jesenja, napravljenom ‘88, samo slušao kuda ide muzika i shvatio da ide ka turbo-folku. Isto kao što sam sa M ‘91. pola godine prije nego što je počeo rat, shvatio da će rata da bude. Sa ovom pločom (Titanik). koja je rađena u maju i junu prošle godine, htio sam da kažem da mi se čini da je tom nepotopivom brodu došlo vrijeme da ide na dno. l vrlo mi je drago sto je ovo oslobađanje od straha, koji se gomilao godinama kod Ijudi, toliko jako, da nikakva ploča ne može da im uđe u glavu. Ja ne mogu sad nikako da dospem u žižu javnosti, jer se neke mnogo važnije stvari događaju i to je dobro. Ne možeš ti čovjeku koji je osam godina akumulirao strah i sad ga se već više od dva mjeseca oslobađa tako što ide ulicom, zviždi, trubi, zeza se, da skreneš pažnju tako što ćeš da kažeš: “Ej, alo, majstore, evo ima ovdje nekih hitova, muzika neka.” Ne može.

Šetnja & ćevapi

Ta šetnja je jedan psihijatrijski tretman - svakodnevna grupna terapija. l to je poprimilo jedan fenomenalan ton, jer su ljudi počeli da se zajebavaju. Najzad, kad izađem u grad, vidim ponovo one fizionomije koje sam prestao da srećem “91. - neka fina, pravilna lica, Ijude koji iz straha nisu izlazili iz kuće nigdje… l jako mi prija da ih sretnem ponekad, kad izađem. Ne idem da šetam svaki dan, pošto sam tako vaspitan da više volim da sam slobodan strelac nego da sam u četi. Ponekad prošetam i stvarno vidim da Ijudi koji me prepoznaju imaju neki vrlo pozitivan naboj prema meni. Ne zaboravIjaju stvari - znaju šta sam radio ‘91, ‘92, ‘93… i prakticno ja sad sebe hvatam kako likujem - što opet nije dobro osećanje. Ne kaže se bez veze - u zlu se ne ponizi, u dobru se ne uznesi.

Godine 1992. napravio sam pjesmu Karamba. karambita… Trebalo bi sad pogledati neke TV “Dnevnike” iz te godine, pa vidjeti kakva je atmosfera tada vladala i koliko je hrabrosti trebalo za to. Sad je lako pjevat’: Glas! Ne daju mi glas! Kurac, palac, ‘ajmo da repujemo svi kontra vlasti! Čudna mi čuda. Ja teško mogu da budem dio toga. Osjećao bih se kao neki ratni veteran, koji je preživjeo sve ofanzive, pa mu predsjednik opštine traži da za Dan pobjede na brdu od čepova od pive napravi natpis “Tito je naš”…

Mane & mentalitet

Ne bih volio da se pravim vazan, ali mi je drago što će ova ploča dugo biti aktuelna, jer ne govori direktno protiv vlasti, nego skreće pažnju na neke mane našeg mentaliteta. A pošto ne volim mnogo da trabunjam, pokušao sam da kroz nekoliko definicija taj mentalitet opišem. Jeste da cijelo čovječanstvo ima mane, ali naš problem je što mislimo da su naše mane šarmantne, da ćeto nekoga da šarmira i da smo zbog tih mana simpatični. A to nije nevažno - jer će ova vlast da se promjeni jako brzo, a mentalitet će trajati.

Šaka & glava

Šakom u glavu je sonda u našu sklonost da mnogo lakše prolivamo krv nego znoj, znači u našu lijenost. Pokušao sam tekstom da uđem u psihu tog, po Dvornikoviću, dinaroida - nekog visokog, pogurenog, sklonog svađi i agresiji, visokog primata, koji fakat ima obim lobanje 2-3 cm veći nego ostali indo-evropljani i otprilike 100 grama teži mozak, što stvara infrastrukturu za njegovu veću inteligenciju. Muzički mi je tu Trut dosta pomogao da napravim nešto kao pagansko-staroslovensko-dinarsku muziku i da kroz rock instrumentarij - bas. gitara, bubanj i sintisajzer - dođem do tog nekog, uslovno paganskog, jetijevskog zvuka. Mene to, u stvari, najviše podsjeća na disko za jetije. Čini mi se kad bi’ ih zatekao negdje da plešu, da bi to bilo uz takav ritam.

Aca & pizza

Aca Popović je jednom rekao: “Novac je mala naknada za ono što ja radim. Nikad me nije napustilo uvjerenje da svojirn djelima mijenjam svijet na bolje.” I u skladu s tim se i ponašao. A evo kako se ta “da komšiji crkne krava” crta naseg mentaliteta manifestovala u njegovom slučaju. Kad je uAteljeu 212 rađena Čarlama zbogom, po meni odlična predstava u stihu, praktično mjuzikl, uprava se nije baš proslavila odnosom prema njemu i predstavi. Pošto je Čarlama bila dosta angažovana protiv vlasti, kroz vrlo fino zajebavanje, meni je jedna od renomiranih osoba tog pozorišta rekla, kad su htjeli predstavu da ukinu, jer, kao, ne zadovoljava umjetničke kriterijume: “Znaš, problem je u tome što Aca mnogo voli lovu, pa samo zbog honorara piše stalno neke predstave koje ne valjaju.” A “osoba” nastupa diljem Jugoslavije po picerijama i kafićima, recitujući nekakvu svoju monodramu, da bi uzela novac od kafedžija.

Intormativna & muzička

B-92 je počeo kao mali, nezavisni radio, sa urednikom Veranom Matićem, koji je za mene jedini ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za mir, i zahvaljujući njemu taj radio ima informativno-političku redakciju kakvu ima. No, s obzirom da je priroda radija takva da mora i neka muzika da se pušta, Ijudi koji su se slučajno obreli uz njih u to prvo vrijeme, sad uređuju muzički program koji je mnogo slušaniji nego što oni i pretpostavIjaju. A i dalje nemaju ozbiljnog muzičkog urednika, odnosno osobu koja ima barem elementarno muzičko obrazovanje, a koja im je neophodna, sudeći po trećerazrednoj stranoj muzici koju puštaju. Ako nemaju nikoga, evo ja se nudim da to besplatno radim, da im jednom sedmično dajem spiskove muzike koju mogu da puštaju. Čak mogu poneki disk i da im pozajmim. Iz toga bih, naravno, izdvojio Flekinu emisiju “Šišmiš”, u kojoj muziku pušta Jugoslovenski nindža - Srđan Jerotijević, čovjek zaista jako dobro upućen u muziku i koji odlično radi.

Mada nije glupa ni varijanta da ta informativna redakcija počne da pravi Dnevnike RTS, a ovima ostalima nek’ ostane mali - alternativni radio, na kom će i dalje da puštaju to što sad puštaju, i na kom će trećerazredni, polupismeni engleski disk-džokeji, sa po 13 ploča u kolekciji, biti više emitovani od jednog rasnog pjesnika Caneta ko ima tako dobar bend.

Rat & mir

Uskoro će, kao što je primitivno počeo rat, primitivno da počne i bratstvo i jedinstvo. Pa će prvo ovi što su sve zamutili i dizajnirali početi da se balave ustima punim jagnjetine i da se kunu na vječno prijateljstvo, da dijele jedni drugima počasne ključeve od gradova, plakete i diplome za mir. A onda će sportisti i pjevači, po službenoj dužnosti, na svojoj koži osjetiti novopečeno bratstvo i jedinstvo. Povraća mi se od svega toga, svejedno mi je ko će prvi ići u bratske države. Ja neću!

Prvi sam išao u Sloveniju, a novine to nijesu smjele ni da zabilježe. Onda su poslije godinu dana bili Partibrejkersi, pa je to objavljeno kao čudo u nezavisnoj štampi. Potom je Bajaga napunio halu u Ljubljani, a na kraju je otišao Balašević i napravio haos - sve puno, dolazili su autobusima iz Zagreba, love ko pljeve. E, volio bi’ da sa Hrvatskom malo zamenimo redosljed da ja idem posljednji i da uzmem lovu.

Disciplina Kičme!

Istovremeno osjećam i ljubomoru i ponos. Ljubomoru što mi kičma nikada nije bila toliko disciplinovana, ponos što sam privilegovan da ih poznajem. Užitak krasi i osjećaj da ih uspijeh i slava neće nikada pokvariti

U trenucima dok se narodna vlast igra mačke i miša izbjegavajući da se direktno i iskreno uhvati u koštac sa kompleksnom geostrateškom situacijom u koju smo se po ko zna koji put nasukali, imam potrebu da vam opišem nešto što je neosporno dobro, pozitivno i plemenito, a vjerovali ili ne, dolazi odavde.

Lijepo je kad čovjek pronađe nekog darovitog, inteligentnog, vrijednog i poštenog kome neometano može da se divi, ne strahujući da će ga taj isti jednog dana razočarati.

To je Koja, i njegov furiozni, kompaktni bend „Disciplina Kičme!”.

Da, upravo tako se piše ime tog benda, sa obaveznim uskličnikom na kraju.

Slučaj je htio da smo se obreli na istom mjestu, da sviramo na istoj bini.

Egzitovci su napravili grupni koncert u Novom Sadu, veče izbornog dana, da motivišu najmlađe birače da glasaju; moglo se ući na koncert samo ako vam je prst bio „plav”.

Mi smo svirali od 9 do 10.30.

A onda su na binu izašli oni.

Prvih petnaestak minuta njihove svirke proveo sam u bek stejdžu, međutim, nekakva neobična, šarmantna sila, ritmična tutnjava i buka izmamila me je u salu, i za minut sam se našao iza miks pulta, gdje je zvuk obično najbolji.

Sledećih sat i kusur kao da sam prisustvovao hipnotičkom obredu u kojem je banda kontrolisanim dozama buke, ritma i kratkih, mudrih i poučnih stihova napravila od publike jedan jedinstven organizam, koji se ritmički pomjerao i upijao svaki ton.

Imao sam utisak kao da sam ušao u postrojenje hidrocentrale, slušajući kako neumoljivo melje vodu i uz tutnjavu pravi elektricitet visokog napona.

Nakon svirke, Manja, Buca i Koja ulaze u bek stejdž. Tihi, skromni ljudi, prosto neshvatljivo da su do prije dva minuta pravili takav ,,ršum” na bini.

Istovremeno osjećam i ljubomoru i ponos. Ljubomoru što mi kičma nikada nije bila toliko disciplinovana,

ponos što sam privilegovan da ih poznajem.

Užitak krasi i osjećaj da ih uspijeh i slava neće nikada pokvariti.

Uostalom ime sve govori.

Disciplina Kičme!

Rambo Amadeus
[objavljeno: 14.02.2008. Pogledi sa strane - “Politika Online”]