RASMC monovju
Uzeto sa “XZabava” br. 4, februar-mart 1997. Vladimir Stakić
Rambo & Sloba
Razmišljao sam u zadnje vrijeme o načinu na koji sam postao popularan i na koji sam prestao to da budem. I shvatio sam da smo ja i predsednik Srbije Slobodan Milošević na istom talasu primitivizacije medija došli u žižu javnosti. Ja tu primitivizaciju tada, naravno, nisam primjecivao, ali sam ‘88. užasno psovao, kopao nos, ponašao se vrlo bahato i shvatio da to kamere jako vole. Baš u to vrijeme su bili oni mitinzi, Ušće i sve to, vršena je kolektivna lobotomija, kotektivna operacija mozga i priprema za onaj užasan rat. A ja sam u to vrijeme očigledno bio jako zgodan medijima kao anti-heroj, u stvari kao splet mana fokusiranih u jednu estradnu ličnost i kao takav zgodan da budem češće prikazivan na televiziji i da postanem miljenik publike. Stvar se razvijala kako se razvijala, ja sam shvatio da nije dobro biti popularan u nepopularno vrijeme, pa sam sebe malo skrajnuo tako što sam praktično svaki put kad sam imao priliku da nastupim na televiziji napravio neku sabotažu, rekao nešto protiv vlasti, protiv onoga što oni rade, tako da su oni vrlo brzo shvatili da ne treba da me puštaju na TV, na čemu sam im jako zahvalan. Stvarno je lijepo ovog momerrta kad je očigledno da ova vlast polako lapi, imati osjećaj da si od početka bio protiv njih.
Rulet & katastrofa
Pjesma Titanik, po kojoj sam i dao ime ploči, govori o jednom mom osjećaju. Kad je počeo rat, ja sam postao omiljen kod naroda, počeo sam da sviram, Ijudi su htjeli da me čuju, imao sam dosta posla… i osjećao sam se kao u kockarnici broda “Titanik”… Vidio sam da me rulet ‘oće, ali je brod tonuo. Nikako nisam mogao da se odvojim od tog ruleta na kom sam dobijao, a voda mi je bila sve više i više. To je potpuno autobiografska stvar.
Sad ne bih imao ništa protiv da u jednoj erupciji dobroga budem totalno marginalizovan. Ako treba da uđemo u novi senzibilitet, ne bih imao ništa protiv da Rambo Amadeus bude ostavljen u ovom milenijumu. Ja sam počeo da se pripremam za to. Već s nekim mladim muzičarima probam, stvaram neku instrumentalnu muziku koja nikakve veze sa Rambo Amadeusom nema. Idem za tim da umjetnik mora da bude pola koraka ispred vremena. A i siguran sam da ja, koji sam imao 12 godina u zlatno doba socijalizma, i tinejdžerke koje su prvu menstruaciju dobile s padom Vukovara, bombardovanjima i gledanjem pokolja na televiziji, nemamo isti senzibilitet. Njima je potrebno nešto jače.
Turbo & Titanik
Ja sam s pločom O tugo jesenja, napravljenom ‘88, samo slušao kuda ide muzika i shvatio da ide ka turbo-folku. Isto kao što sam sa M ‘91. pola godine prije nego što je počeo rat, shvatio da će rata da bude. Sa ovom pločom (Titanik). koja je rađena u maju i junu prošle godine, htio sam da kažem da mi se čini da je tom nepotopivom brodu došlo vrijeme da ide na dno. l vrlo mi je drago sto je ovo oslobađanje od straha, koji se gomilao godinama kod Ijudi, toliko jako, da nikakva ploča ne može da im uđe u glavu. Ja ne mogu sad nikako da dospem u žižu javnosti, jer se neke mnogo važnije stvari događaju i to je dobro. Ne možeš ti čovjeku koji je osam godina akumulirao strah i sad ga se već više od dva mjeseca oslobađa tako što ide ulicom, zviždi, trubi, zeza se, da skreneš pažnju tako što ćeš da kažeš: “Ej, alo, majstore, evo ima ovdje nekih hitova, muzika neka.” Ne može.
Šetnja & ćevapi
Ta šetnja je jedan psihijatrijski tretman - svakodnevna grupna terapija. l to je poprimilo jedan fenomenalan ton, jer su ljudi počeli da se zajebavaju. Najzad, kad izađem u grad, vidim ponovo one fizionomije koje sam prestao da srećem “91. - neka fina, pravilna lica, Ijude koji iz straha nisu izlazili iz kuće nigdje… l jako mi prija da ih sretnem ponekad, kad izađem. Ne idem da šetam svaki dan, pošto sam tako vaspitan da više volim da sam slobodan strelac nego da sam u četi. Ponekad prošetam i stvarno vidim da Ijudi koji me prepoznaju imaju neki vrlo pozitivan naboj prema meni. Ne zaboravIjaju stvari - znaju šta sam radio ‘91, ‘92, ‘93… i prakticno ja sad sebe hvatam kako likujem - što opet nije dobro osećanje. Ne kaže se bez veze - u zlu se ne ponizi, u dobru se ne uznesi.
Godine 1992. napravio sam pjesmu Karamba. karambita… Trebalo bi sad pogledati neke TV “Dnevnike” iz te godine, pa vidjeti kakva je atmosfera tada vladala i koliko je hrabrosti trebalo za to. Sad je lako pjevat’: Glas! Ne daju mi glas! Kurac, palac, ‘ajmo da repujemo svi kontra vlasti! Čudna mi čuda. Ja teško mogu da budem dio toga. Osjećao bih se kao neki ratni veteran, koji je preživjeo sve ofanzive, pa mu predsjednik opštine traži da za Dan pobjede na brdu od čepova od pive napravi natpis “Tito je naš”…
Mane & mentalitet
Ne bih volio da se pravim vazan, ali mi je drago što će ova ploča dugo biti aktuelna, jer ne govori direktno protiv vlasti, nego skreće pažnju na neke mane našeg mentaliteta. A pošto ne volim mnogo da trabunjam, pokušao sam da kroz nekoliko definicija taj mentalitet opišem. Jeste da cijelo čovječanstvo ima mane, ali naš problem je što mislimo da su naše mane šarmantne, da ćeto nekoga da šarmira i da smo zbog tih mana simpatični. A to nije nevažno - jer će ova vlast da se promjeni jako brzo, a mentalitet će trajati.
Šaka & glava
Šakom u glavu je sonda u našu sklonost da mnogo lakše prolivamo krv nego znoj, znači u našu lijenost. Pokušao sam tekstom da uđem u psihu tog, po Dvornikoviću, dinaroida - nekog visokog, pogurenog, sklonog svađi i agresiji, visokog primata, koji fakat ima obim lobanje 2-3 cm veći nego ostali indo-evropljani i otprilike 100 grama teži mozak, što stvara infrastrukturu za njegovu veću inteligenciju. Muzički mi je tu Trut dosta pomogao da napravim nešto kao pagansko-staroslovensko-dinarsku muziku i da kroz rock instrumentarij - bas. gitara, bubanj i sintisajzer - dođem do tog nekog, uslovno paganskog, jetijevskog zvuka. Mene to, u stvari, najviše podsjeća na disko za jetije. Čini mi se kad bi’ ih zatekao negdje da plešu, da bi to bilo uz takav ritam.
Aca & pizza
Aca Popović je jednom rekao: “Novac je mala naknada za ono što ja radim. Nikad me nije napustilo uvjerenje da svojirn djelima mijenjam svijet na bolje.” I u skladu s tim se i ponašao. A evo kako se ta “da komšiji crkne krava” crta naseg mentaliteta manifestovala u njegovom slučaju. Kad je uAteljeu 212 rađena Čarlama zbogom, po meni odlična predstava u stihu, praktično mjuzikl, uprava se nije baš proslavila odnosom prema njemu i predstavi. Pošto je Čarlama bila dosta angažovana protiv vlasti, kroz vrlo fino zajebavanje, meni je jedna od renomiranih osoba tog pozorišta rekla, kad su htjeli predstavu da ukinu, jer, kao, ne zadovoljava umjetničke kriterijume: “Znaš, problem je u tome što Aca mnogo voli lovu, pa samo zbog honorara piše stalno neke predstave koje ne valjaju.” A “osoba” nastupa diljem Jugoslavije po picerijama i kafićima, recitujući nekakvu svoju monodramu, da bi uzela novac od kafedžija.
Intormativna & muzička
B-92 je počeo kao mali, nezavisni radio, sa urednikom Veranom Matićem, koji je za mene jedini ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za mir, i zahvaljujući njemu taj radio ima informativno-političku redakciju kakvu ima. No, s obzirom da je priroda radija takva da mora i neka muzika da se pušta, Ijudi koji su se slučajno obreli uz njih u to prvo vrijeme, sad uređuju muzički program koji je mnogo slušaniji nego što oni i pretpostavIjaju. A i dalje nemaju ozbiljnog muzičkog urednika, odnosno osobu koja ima barem elementarno muzičko obrazovanje, a koja im je neophodna, sudeći po trećerazrednoj stranoj muzici koju puštaju. Ako nemaju nikoga, evo ja se nudim da to besplatno radim, da im jednom sedmično dajem spiskove muzike koju mogu da puštaju. Čak mogu poneki disk i da im pozajmim. Iz toga bih, naravno, izdvojio Flekinu emisiju “Šišmiš”, u kojoj muziku pušta Jugoslovenski nindža - Srđan Jerotijević, čovjek zaista jako dobro upućen u muziku i koji odlično radi.
Mada nije glupa ni varijanta da ta informativna redakcija počne da pravi Dnevnike RTS, a ovima ostalima nek’ ostane mali - alternativni radio, na kom će i dalje da puštaju to što sad puštaju, i na kom će trećerazredni, polupismeni engleski disk-džokeji, sa po 13 ploča u kolekciji, biti više emitovani od jednog rasnog pjesnika Caneta ko ima tako dobar bend.
Rat & mir
Uskoro će, kao što je primitivno počeo rat, primitivno da počne i bratstvo i jedinstvo. Pa će prvo ovi što su sve zamutili i dizajnirali početi da se balave ustima punim jagnjetine i da se kunu na vječno prijateljstvo, da dijele jedni drugima počasne ključeve od gradova, plakete i diplome za mir. A onda će sportisti i pjevači, po službenoj dužnosti, na svojoj koži osjetiti novopečeno bratstvo i jedinstvo. Povraća mi se od svega toga, svejedno mi je ko će prvi ići u bratske države. Ja neću!
Prvi sam išao u Sloveniju, a novine to nijesu smjele ni da zabilježe. Onda su poslije godinu dana bili Partibrejkersi, pa je to objavljeno kao čudo u nezavisnoj štampi. Potom je Bajaga napunio halu u Ljubljani, a na kraju je otišao Balašević i napravio haos - sve puno, dolazili su autobusima iz Zagreba, love ko pljeve. E, volio bi’ da sa Hrvatskom malo zamenimo redosljed da ja idem posljednji i da uzmem lovu.
